Baka Ljuba Gudelj s ponosom ističe: Dalmatince u El Shattu je spasila moja raščika! Stegli led i studen po Imotskoj krajini.
I dok se vrijeme uz našu obalu polako primirilo, a temperature podigle dovoljno da se prošeta mirno uz more, u Zagori je još uvijek prava ledara. Hladno, studen čovjeku ulazi pod kožu. I do minus pet, šest stupnjeva zna biti izjutra.
A poslijepodne, uz oštru buru, još je neugodnije. Ovdašnjim ljudima preostaje samo biti u svojim kućama, grijati se i, dakako, dobro jesti.
– Fala Bogu, toga imamo! Nego, dođite vi ovamo u Krstatice, di noću zavijaju vukovi, lisice obliću oko kokošinjca, ovde di je jaka studen i za dobro jutro i za dobru večer. A spize ima, i one što se suši poviše komina i one što se smrzava u zamrzivaču. A ima što i za popit, pravoga vina domaćeg, crnoga i biloga!
Zove nas tako legenda Krstatica Čedomil Lizatović, poznati brijač i frizer, te jedan od najvećih čuvara baštinskog naslijeđa svoga kraja.
– Dođite danas na rašćiku. Neće je spravljati ni moja žena Ljiljana, niti itko iz moga zaseoka. A dobro je spravljaju. Spravlja je naša Ljuba Gudelj, jedna od najstarijih u Krstaticama. Ima joj nešto više od 91 godinu, a vitalna je i u glavi i u nogama. A kako samo kuha, e to vam je posebna priča.
Rašćiku sam ubrao jutros, opatrnjena je ledom, samo stani pa je gledaj. Ponukale me priče po novinama i televiziji o vridnostima rašćike. Eto, zdrava je, kažu, pa se pitam otkuda odjednom sve to. Pa zna se da su se generacije u našoj Imotskoj krajini odranile na njoj, da je bila i mater i maćeha svima nama. Mater, kada si uza nju ima štogod slanine ili suvih svinjskih ili ovčjih rebara, a maćeha kada si je, onako iz vrile vode, solio sa kumpirom. No, uvik je bila i ostala prva i jedina – veli nam Čedo.
Dakako, bijaše ovo dovoljan izazov da se uputimo u Krstatice, u Lizatoviće. A tamo, do ulaska u zaseok, cesta očišćena, iako je do zaseoka automobil malo zaplesao po zamrznutom putu.
Dimna kuhinja, vatra ispod komaštara, lonac na crnom lancu obavijen čađom. Iz njega se prostorijom širi opojni miris, a na starinskom tronošcu uz siniju (drveni stol) stara Ljubica. Vraga stara, tko bi joj dao 91. godinu! Razvlači srdačno osmijeh preko lica. S njom kćerka Radojka, pa susjeda im Zdenka Zec. I domaćica, Čedomilova bolja polovica Ljiljana. Očito svi spremni na degustaciju Ljubine raštike.
– Ajde sine, ajde, ne smi ona čekat – dočeka nas simpatična baka Ljuba.
– Ako nećeš rašćiku isti vruću i još ako su uz nju dva-tri suva rebra, bolje ti je da je i ne ideš – savjetuje kuharica.
– Vi odavno kuhate raštiku, pa kažu da je zdrava – otvaramo razgovor.
– Vidi ti njega kako on mene zafrkaje. Da zdrava, pa to ti je zdravije od kupusa, kumpira, mrkve i blitve zajedno! Nema do nje, viruj mi se. Eto, ja sam ti, moj sinko, bila u izbjeglištvu za vrime rata, onoga Drugoga svitskog. Odvelo nas 40 iljada Dalmatinaca u zbjeg u El Shatt. S jedne strane Afrika, s druge Azija, između nji Sueski kanal, a iza nas planina Sinaj. Teško je bilo, ali, moj sine, neki naši ponili su sa sobom sime rašćike i posijali. Rodila, brate, ko u nas u Krstaticama. Kuvala sam je i tamo našem svitu. Ljudi se otimali za nju. Istina, tako mi Oca i Sina i Duva svetoga – priča nam Ljuba.
– Gledan i čitam – nadoveza se Čedomil na naš razgovor – da je u Americi 100 dolara po porciji. A ja sam je io u Kanadi i platio sa mesom 180 njihovih dolara. Istina živa. I nije mi bilo teško dati za to tolike pare jer me sitila na moj kraj. Ali nije ni izdaleka ko ova naša.
– Nema do naše rašćike – prihvati spremno baka Ljuba.
– Ubere se rano ujutro kada je još led oko kuće, stavi se voda na komin i kada uzavre stavi se kumpir. Nakon toga, a mi stari znamo kada to ide, stavi se izrizana rašćika. Neko je voli onako većega lista, neko izrizano, ali je dobra svakako. Pa dok vrije stavi se malo suvi rebara ili neko stavi povismena, a kada toga nema, more i slanine i kada se to skuva, odma je idi onako vruću. Likarija, ja ti kažem sine – veli baka Ljuba.
I doista, kušali smo raštiku bake Ljube. Za prste lizat.
– Kažu da je naši u Imotskom sade i prodaju po Rvackoj. Ma šta se mi nismo prije sitili, nije ti bilo vrta u Krstaticama di nije rasla. Čupaj je, čupaj, beri, a ona samo raste. Mogli smo naist pola Rvacke – vele naši domaćini.
I kada smo nakon uistinu lijepog ručka odlazili iz Krstatica, zaželivši baki Ljubi da doživi stotu godinu života, Čedomil nam reče:
– Nije isključeno, jer će isti rašćiku.
Zdrava je, ali ne smije se pretjerivati
Raštika je, između ostaloga, bogata i kalcijem, a naročito je važna za osobe koje imaju sklonosti osteoporozi ili za one koji uopće ne jedu namirnice animalnog podrijetla tako da mogu osigurati dovoljan unos kalcija. Treba napomenuti da raštika sadrži i vitamin B6, pa čuva i naše srce, a naročito je važna za trudnice jer sadrži folnu kiselinu i računamo da je korisna i za mamu i za bebu – kazala nam je Olja Martinić, nutricionistica i dijetetičarka.
Ipak, kao i sa svakom namirnicom ne smije se s raštikom pretjerivati. To se osobito misli na osobe koje koriste terapiju protiv zgrušavanja krvi. Svi oni koji su na marivarinskoj terapiji trebaju biti oprezni prilikom uzimanja toga povrća te se svakako valja konzultirati sa svojim liječnikom, savjetuje nutricionistica. piše
