Nevjerojatna priča nijemog pastira iz Dalmatinske Zagore. Ne govori, ali piše: ‘Penzioner sam i sada čoban, stoka me spasila, s njom sam opet oživio’
Ivan ne govori. Ivan piše. Slova su sav njegov govor. Puno slova, jer Ivan ne bježi od razgovora. Dapače.
Čim smo se rukovali, Ivan vadi blok papira i kemijsku olovku. Drži ih pod košuljom, čuva, kao što žene iz dalmatinskih sela u ređipetu čuvaju šudariće.
“Ljudi, želin van dobar dan i ugodan boravak u selu Koprivnu, kod Ivana Didaka”, piše, pa kida papirić i nudi ga vašim reporterima.
Ruka mu je tvrđa od kamena, mišić na mišiću, a ten kao u Maje Šuput.
– Opa, ide se u teretanu, u solarij… – hvatamo ga u đir.
Smije se. Drago mu, a kojem 63-godišnjaku ne bi bilo drago ovakav kompliment dobiti, piše Slobodna Dalmacija.
“Meni petnaest godina u Sinju uoči Gospe niko nije moga slomit ruku, niko, a da vidiš koji je sve ljudi bilo”, piše, s guštom.
A gušta i Dinka, Ivanova suruga. I njoj je drago šta ima takvog čovika.
– Di san ga našla? Na putu, na Svetoga Jakova, kako smo se prvi put pogledali, tako se nismo pristali gledat – vraća se Dinka u sretne dane od starih derneka.
Ivan ne sluša, šta će slušat šta je stoput čuo, nego vadi papir što ga je unaprijed za novinare pripremio.
“Ja san Ivan Didak, pok. Nediljka, iman tri sina i troje unučadi. Penzioner i sada čoban. U planini i polju čuvan stoku. Blago je meni u kući otkad san rođen, ali ne može meni blago dat koliko mi triba za pristojan život. Puno je tu truda i muke. Mirovinu iman malu, kad poplaćan sve režije malo mi ostane od 1900 kuna i da mi nije blaga bija bi gladan. I, tako, guran. Zakoljen u svaka doba tele ili jare, a kupin i dvi, tri svinje do dvista kila. Za izgurat zimu”, napisao je.
Sve je Ivan, dakle, fino objasnio, osim najvažnije stvari, zašto se, naime, dopisujemo umjesto da kao ljudi razgovaramo.
– Rak grla, đavlu ga daj. Srića da smo navrime primijetili, inače ko zna šta bi bilo – objašnjava Dinka, a Ivan rukom daje mot kako je puno pušio.
– E, samo nemoj i konjak zaboravit spomenit – domeće žena.
Operacija je uspjela. Ivan je izliječen, a i govoriti bi mogao kad bi umjesto rupe u grlu, da je samo vidite, kao da je nacrtana crnim flomasterom, koristio aparatić.
“Ima dvanaest godina da san ima mali tumor na glasnici, prošlo je dobro, ne boli me ništa, zdrav san ko zdrav dan, samo ne mogu govorit malo izdubljega. Ne mogu vuć zrak, pa zato ne mogu ni aparat nosit”, ispisuje objašnjenje Ivan.
Spasila ga je, veli Dinka, stoka. Uhvatio se Ivan stoke i opet oživio. Evo smo ga i mi čekali skoro sat vremena da se vrati s ispaše.
– Kad začuješ zvona, to znači da dolazi – upućuje nas Dinka dok puni posude s vodom, jer valja sve to silno blago i napojiti.
Evo ih, zvona! Cijeli orkestar. Odzvanja Koprivno, i do Splita se čuje, kao da procesija za Svisvete prolazi. Prva stupa krava, za njom cota bik (“Diza san mu nogu, ne vidi se ništa, samo puknut papak. Il je ušlo staklo il kamen il željezo, kad se uđubri samo će ispast”, piše Ivan, pa odmah vadi i drugi papir, ne žali karte za svog ljubimca: “Ja bi ga udeblja jer je dobar bodač, samo mi dica nisu zainteresirana, a ja sam ne mogu”), pa iza bika nagrću koze, jedna drugoj do uva, među njima se vuku tovari i na kraju idu Ivan i Cicibela, čovik i pas, hrvatski ovčar.
“Vidi je, crna ko Arap. A dobra mi je, šta bi bez nje, ne more njoj niko uteć. Samo, nikidan je ujla lisica, skoro joj iskopala oko. Dobila je šest štenića, a lisica joj odnila nji pet. Borila se jadna koliko je mogla, ali samo je jedno štene sačuvala”, da Ivan može govorit proplakao bi.
Drage su mu beštije. Svakoj je za uho okačio OIB, svaka ima zvono i svaka ima postelju. A nije ni on njima mrzak. Slušaju ga ne bi da je Noa, gdje on okom, one tu skokom. A ako se gdjekoja i zaboravi, ponese je dobra trava, Cicibela to autoritativno riješi. Oko deset sati prije podne Ivan ih vodi na pašu i s njima se ljeti ne vraća prije sedam, osam navečer. One punih trbuha, a on puna srca.
Tajna Ivanove mutave dresure krije se u bombonima. Nismo vam rekli za bombone? Uglavnom, ono kad se Ivan bio razbolio, pa kad se operirao, prestao je i pušiti i piti. Pa se, kao malo dijete, navukao na bombone, u svakom džepu ima po jednu kesicu. No, lako za njega, navikla se i marva.
“Ja ti njima dadnem bombon i da vidiš kako slušaju, za jednon keson, samo neka čuju da šuška, odat će za menon ovlen pa sve do Sinja, u koloni ka da idu na hodočašće Gospi”, piše Ivan i sam sebi se smije.
– Dajte kesu vamo – ne vjerujemo.
Vadi Ivan kesicu, kad ono, stvarno, bomboni, s okusom eukaliptusa.
– Jeste li im probali dat mentol? – podbadamo dok Ivan demonstrira kako slučajno odabrana koza, sretnica, pred počinak blaženo drobi iznenadni bombončić.
Ukratko, ako do Didakovih smjerate ne nosite bombonjere, samo bomboni kod njih igraju. A ni koja bočica lijeka protiv zmijskog otrova ne bi bila naodmet.
Ivan se na ovu konstataciju mršti, odmahuje rukom, pa brzo vadi blok.
“Je, puno je polje zmija, ima i šaraca i poskoka, ove godine ka nikad, ja ji svaki dan ubijen od dvi do sedan, ali mene zmija nije stra, nego krpelja”, piše Ivan, pa podcrtava riječ krpelj. Odvratni parazit.
– Lako šta je odvratan, da nije opasan – ubacuje se Dinka, a najradije ne bi slušala o čemu sad pričamo.
Ozbiljne su teme došle na red. Trudi seljakovi. A Ivanovi kameni dvori, s razvedenim pojatama, kao apartmanima, samo što ne viču okani se, Ivane, životinja i uhvati se turista, pa da vidiš života i bombona. Posadiš travicu, metneš bazenčić, oglasiš se na internetu i zavališ u hladovinu. Gosti muzu krave, timare tovare i naganjaju se s jarcima, i još ti masno plate.
Eno, u Davora Strizirepa smo bili. Kućica, bazenčić, travica, magarica… Bajčica, da samo vidiš. Sredio čovjek i imanje i život. Na deset minuta od grada.
– Za ovu san se godinu malo kasno oglasio, ali bit će i ovako dobro. Ima tu tri iljade kvadrata, tribalo je to sve dovest u red – govori Davor, ponosan, a tko ne bi bio, pa nas vodi do Micike, umiljatog puleta što ga je kupio baš od Ivana Didaka.
No, Didakovi će po svoju, pa dok dur, dur. Muka je to, kako kaže Dinka, za ništa nego za slađi san. A opet, zar ima sretnijega čovjeka od onoga koji mirno spava.
Ivanova i Dinkina sreća je možda tvrda, hrapava i ne može se unovčiti, ne poznaje ona ni petka, ni svetka, ni Božića ni Nove godine, ali je barem opipljiva. Još da ih nije strah da se najmlađi od trojice sinova neće oženiti…
– Već je uvatija trideset pet godina – zabrinuto će Dinka.
– Nije se lud ženit, ali ne vidite kakvi sve žena ima, di će mu bit lipše nego kod vas – smirujemo je.
– Je, tu ste u pravu, ima u mene i magarećega mlika i najzdravijega sira, nema čega nema, ali ima i godina, dojadilo mi brate – puše Didakova.
– A jel vam dojadi s Ivanom se stalno dopisivat – vraćamo priču nazad.
– Meni ne piše, meni šaplje, već san navikla pa ga sve razumin.
– Biće van šaplje i koje lipe stvari, a?
– Ivane, uteče ti koza – iskusno okreće stara.
A Ivan taman zadnju ekipu sprovodi. Tri magarca i jedna koza. Nju je odvojio jer je ove druge koze, kozurine, po noći mlate, a jednoga tovara je svezao, piše nam da mora tako jer je ovaj malo onako, na svoju ruku, lud, da pravo rečemo, pa do jutra ne bi prestao gonjati ostale.
Dinka je radila u “Jadru”, a Ivan u “Dalmi”. Ako je suditi prema mirovini, kao da nisu. No, kukanje ne priznaju. Tako se u njihovu svijetu još nitko nije najeo.
– Ovo ovde šta vidiš je sve šta imamo – skromno će Dinka.
– Šta se žalite, imate više od Todorića – uzvraćamo.
– Nemoj mi ga niti spominjat – zgađeno će.
– Je l’ izlazite na izbore? – ajde baš da vidimo.
– Dašta! I svi smo, koliko god nas u kući ima, za HDZ. Kakvi bija da bija, mi smo oduvik za nj, a da za koga bi drugog, more bit jedino za onoga Podruga – spremno će.
Ivan na ovu temu nije morao ništa pisati, nije nas ni čuo, pošao je još jednom obići svoju životinjsku družinu da vidi je li svatko na svojemu mjestu. Na povratku opet vadi kemijsku, crta… Glavu, kao u Julija Cezara. Pokazuje prstom na mene.
– Ja?!
Klima glavom, pa rukom motaje da idemo u kuću nešto popiti. U Koprivnom, naime, nema kafića. Samo jedan dućan, drži ga kažu neki duševan gazda, evo, da ga sad zovneš, a Zdravomarija je davno prošla, bez riči će ti, pričaju Koprivnjani, donit gajbu radenske. Ujutro ovim starijima, nemoćnima, i kruv o prozor obisi. Ako triba, i bombone će ti donit,
“Jesi ti zapisa sve ovo”, pita Ivan. piše